О књизи: година / „...Вовка је седела скоро на самом рубу. Тамо се пробио по слемену крова. Било је опасно устати на падину јер је ноћу падала киша и кров је био клизав. Па седе на ивицу гребена. Одавде се јасно видело двориште интерната, насип Оке и пристаниште. А у дворишту интерната нешто се дешавало. Гоблин трчи около, маше рукама, нешто виче. Вовка не слуша — није занимљиво. Па, зашто Генадиј Олегович може да виче? Има ли псовки, претњи? Вовка је ово већ чуо - чује сваки дан. Мада... Вовка је слушала. Чудно, ово нису псовке. Да ли га гоблин моли да сиђе са крова? Не, он не захтева, чак ни не тражи, он само моли. И из неког разлога се уплашио. Чак и одавде, са крова четвороспратног интерната, види се колико је уплашен…»